Ne volim grupe, udruženja, stručne udruge… Nikad ništa pametnog od njih naučila nisam. Ne volim mase. Ne volim klanove. Ne pripadam nikome. Mislim za sebe. Radim za sebe. Živim za sebe. Preveliki individualac, rekao bi moj bivši šef.

Duboko u sebi, svi smo mi individualci. Dođemo na ovaj svijet sami, odemo sami, živimo sami, bilo da smo okruženi nekolicinom ili hrpom ljudi oko sebe.

Zanimljivo je kako se iza nečeg tako prirodnog kao što je individualac krije veliki strah. Strah te je biti ono što jesi. Strah te je živjeti sam. Strah te je umrijeti sam.

Kad malo zagrebeš, u pozadini svega ipak se krije onaj poznati duboki strah od smrti. Zato ni ne živiš dok si još živ. Radije ostaješ u istrošenim odnosima, s dosadnim ljudima, u kolotečini svog “sigurnog” života prepunog maštanja, očekivanja, nadanja; prepunog svega samo ne života.

Zato toliko žudiš da postaneš netko drugi (neka bolja verzija sebe) ili da upoznaš svoju srodnu dušu koja će te napokon spasiti (od samog sebe). Sve samo da se ne bi suočio sa samim sobom i bio ono što jesi. Individualac.

Menu